Gotovo da nema dana da ne čitamo ili slušamo o značaju digitalizacije. Sve je više projekata koji prate razvoj digitalizacije, a čini se da je u poslednje vreme i država prepoznala njen značaj pa se aktivno uključuje u brojne projekte kojima se primenom digitalnih tehnologija pojednostavljuje svakodnevni život građana, rad organa državne uprave ali i privrednih subjekata.
Prema nekim podacima kao direktan rezultat digitalizacija je regionu za poslednjih 10 godina donela rast od 1,8% BDP. Digitalizacija, jednostavno govoreći predstavlja prenos analognih oblika jednog objekta, bilo da je reč o tekstu, zvuku ili slici u digitalni. Da li i u kojoj meri tradicionalna diplomatija čije su osnovne funkcije predstavljanje, komunikacija i pregovaranje, prati trendove digitalizacije, pokušaćemo da odgovorimo u nastavku teksta.
U svetu digitalne diplomatije, te nove paradigme tradicionalne diplomatije, promene su primetne na svakodnevnom nivou. U početku se digitalna diplomatija shvatala kao još jedan od komunikacionih alata. Da budemo precizniji – diplomate su u vidu društvenih mreža dobile novi kanal za komunikaciju svojih odnosno saopštenja i stavova države koju predstavljaju. Televizija, štampa i radio nisu otišli u istoriju, samo se polje za diplomatsku ofanzivu prenelo na onlajn područje. Podsećamo da će se ove godine navršiti tačno 25 godina od prve razmene mejlova zvaničnika dve države. Četvrtog februara 1994. godine, tada švedski premijer Karl Bilt poslao je mejl tadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu sa namerom, kako je naveo, da testira mrežu i da mu čestita na odluci da ukine trgovinski embargo prema Vijetnamu. Klinton mu se sutradan zahvalio pohvalivši švedsko zalaganje na tom polju.
Ovakav vid komunikacije bio je i biće vrlo zanimljiv kao relativno jeftin način za nacionalno brendiranje (upravljanje i popravljanje imidža), za spoljno-političku analizu, privlačenje stranih investitora, komuniciranje državnih interesa inaročito za kriznu komunikaciju. Takođe može se efikasno koristiti za suprostavljanje radikalnim i neprijateljskim onlajn narativima za koje u svetu danas postoje brojni primeri.
Odnos uloženog novca i rezultata, mogao bi da bude dovoljan motiv za države da se ozbiljnije pozabave digitalnom diplomatijom. Bilo bi naravno pogrešno svesti je samo na društvene mreže i komuniciranje na njima. U tom smislu pod digitalnom diplomatijom u poslednje vreme podrazumeva se i proces digitalizacije rada ministarstva spoljnih poslova.
Taj proces sprovodi se uz nadzor i pomoć centralizovanih timova vlade zaduženih za digitalizaciju. Tako ministarstva dobijaju zaštićene intranet mreže, mesindžer grupe za bržu i jednostavniju komunikaciju ali i “responsive” veb prezentacije pomoću kojih je, na primer, moguće aplicirati za izdavanje privremenog pasoša u slučaju gubitka sopstvenog u nekoj stranoj zemlji.
Takođe, ide se i dalje pa se u odgovoru na određene krize kao što su teroristički napadi i elementarne nepogode brzo aktiviraju SMS ili push notifikacije uz pomoć kojih ambasade obaveštavaju svoje državljane o najbližim punktovima za pomoć ili brojevima telefona na koje se mogu javiti radi dobijanja pomoći ili informacija.
Protivnici digitalizacije diplomatije i njene onlajn migracije vrlo često navode negativne komentare kojima su izloženi od strane vrlo organizovanih timova “botova”, širenje lažnih vesti a često se kao primer „kako ne treba“ uzimaju i komunikološki vrlo efikasni ali prilično nediplomatski nastupi Tviter diplomatije američkog predsednika.
Međutim, u svetu se već ide vrlo brzo u premeni blokčejn, VR i AR tehnologija kao i analize BIG DATA u oblast rada ministarstava spoljnih poslova. Kreiranje specijalizovanih digitalnih timova u okviru vlade dovodi do efikasnije koordinacije a sveobuhvatan proces digitalizacije čini još transparentnijim i jednostavnijim. Nove tehnologije pokreću i nova pitanja poput debate o potrebi izmene Bečke konvencije iz šezdesetih godina prošlog veka kako bi adekvatnije odgovorile izazovima interneta i sajber bezbednosti.
Verujući da će se na tom polju stanje popraviti i kod nas, zaključujemo da je svetski trend digitalne evolucije tradicionalne diplomatije nezaustavljiv proces. A kada smo kod evolucije, da se podsetimo da je Čarls Darvin rekao da nisu najjači ni najinteligentniji oni koji prežive, već oni koji su najsposobniji da se prilagode promenama.
