ediplomatija kolumna – piše: Luka Radičević

Diplomatija je oduvek bila ključna u održavanju globalnog mira i bezbednosti od nastanka međunarodnih odnosa. Vekovima se odvijala uglavnom kroz sastanke licem u lice, kao i putem telefonskih poziva i/ili pisane prepiske. Međutim, sa napretkom tehnologije, diplomatija doživljava značajnu promenu. Danas se diplomatija sve više digitalizuje, pri čemu diplomate koriste različite digitalne alate i platforme za obavljanje svog posla. Ako se diplomatija usko posmatra kao umetnost i praksa vođenja pregovora između nacija, digitalna tehnologija je učinila upravu tu prekograničnu komunikaciju i saradnju lakšom i efikasnijom. Od virtuelnih sastanaka do kampanja na društvenim mrežama, digitalna diplomatija postaje sve zastupljenija i definitivno menja tok međunarodnih odnosa.

Pre nego što se dotaknemo društvenih mreža, koje kao da dodaju potpuno novu realnost onoj na koju su diplomate tradicionalno navikle, podsetimo se uticaja globalne pandemije korona virusa na, takoreći, ubrzanje digitalizacije diplomatije. Naime, jedan od glavnih načina na koji je diplomatija digitalizovana su virtuelni sastanci. Ranije su diplomate morale da putuju u različite zemlje kako bi prisustvovale konferencijama i sastancima, što je pored iziskivanja troškova oduzimalo i poprilično puno vremena. Danas, međutim, diplomate prisustvuju virtuelnim sastancima sa bilo kog mesta na svetu, koristeći platforme kao što su Zoom, Skype i WebEx. Ove platforme diplomatama omogućavaju komunikaciju u realnom vremenu, deljenje dokumenata i prezentacija, kao i tzv. saradnju »na daljinu«. Iako je ovo diplomatama olakšalo zajednički rad i razmenu informacija čak i kada nisu fizički na istoj lokaciji, niko nije ni pomislio na korišćenje ovih alata u diplomatiji pre COVID-a – ne zato što tada nije bilo moguće, već zato što se diplomatija izvodila na već ustaljene načine koji nisu imali mnogo veze sa onlajn svetom. Jedan od razloga zašto »oflajn« diplomatiju i dalje (i verovatno će uvek) većina preferirati jeste prisustvo protokola i etikete, koji značajno doprinose diplomatskim sredstvima.

Međutim, jedna od najznačajnijih promena diplomatije tokom njene digitalizacije bila je pojava društvenih mreža. Platforme poput Twitter-a, Facebook-a i Instagram-a postale su važni diplomatski alati za međusobnu, kao i komunikaciju sa javnošću. Diplomate koriste društvene mreže za promociju interesa svoje zemlje, izveštavanje i deljenje informacija sa javnošću. Društvene mreže se takođe koriste za prikupljanje obaveštajnih podataka i praćenje aktivnosti drugih zemalja. Jednostavno su postale alat koji je pojedincima kao akterima u međunarodnom sistemu dao značajno veću moć. Ne samo da diplomate samo mogu dopreti do šire publike nego putem tradicionalnih diplomatskih kanala, već su u stanju da komuniciraju i sa drugim diplomatama, političarima i građanima uopšte, i to u realnom vremenu. Kako su društveni mreže mesto gde se danas mnogo toga dešava, na njima se akumulira i dosta podataka. Dakle, digitalna diplomatija takođe uključuje prikupljanje i analizu velikih količina podataka i identifikovanje trendova i obrazaca, neretko uz upotrebu veštačke inteligencije. Diplomate ove informacije zatim koriste za donošenje informisanih odluka i razvoj efikasnih politika.

Upotreba digitalnih alata takođe omogućava diplomatama da efikasnije i efektivnije rade. Na primer, diplomatama mogu zahvaljujući tzv. cloud servisima pristupati svom poslu sa bilo koje lokacije na svetu, što olakšava saradnju sa kolegama preko granica. Pored toga, digitalni alati i platforme mogu pomoći diplomatama da upravljaju svojim tokom rada i ostanu organizovani. Međutim, postoje i izazovi koje digitalizacija diplomatije donosi, od kojih je prvi bezbednost na internetu, uz pitanje da li su i koliko su podaci o njihovom radu tamo uopšte sigurni. Kako se diplomate sve više oslanjaju na digitalne alate i platforme za rad, postaju sve ranjiviji na sajber napade. Hakeri mogu ukrasti osetljive informacije, poremetiti komunikaciju, pa čak i manipulisati javnim mnjenjem širenjem lažnih informacija na mrežama. Sledeći izazov je tzv. digitalni jaz, kako u pristupu, tako i u upotrebi i poznavanju digitalnih tehnologija među različitim grupama ljudi – po starosti i regiji. Naime, dok digitalni alati mogu doprineti efikasnijoj komunikaciji, ako određene diplomate nemaju pristup digitalnim tehnologijama ili ih ne znaju koristiti, mogu biti isključeni iz učešća u digitalnoj diplomatiji. Ovo lako može dovesti do situacije u kojoj se u digitalnoj diplomatiji čuju samo određeni glasovi, što potencijalno dovodi do iskrivljene percepcije spoljnopolitičkih ciljeva i interesa neke zemlje. Štaviše, digitalni jaz može da poveća već postojeće društvene i ekonomske nejednakosti, potencijalno podstičući negativne asocijacije prema nekoj zemlji i umanjujući njene diplomatske napore.

Zato je inkluzija digitalne diplomatije od suštinskog značaja, pošto u njoj svi mogu učestvovati te od nje imati koristi. Ukratko, digitalna diplomatija se odnosi na korišćenje digitalnih tehnologija i platformi društvenih mreža od strane vlada i diplomata za komunikaciju sa domaćom ili stranom publikom i unapređenje spoljnopolitičkih ciljeva. Digitalna diplomatija u poslednje vreme postaje sve važnija zbog globalizacije i dostupnosti interneta, što je potpuno promenilo komunikacijski pejzaž. Digitalna diplomatija kao takva nudi niz prednosti i mogućnosti vladama i diplomatama u globalnom okruženju koje se brzo menja. Jedino pitanje za sadašnje ili buduće diplomate je – da li ste spremni da se pridružite?

Luka Radičević je diplomirani politikolog za međunarodne odnose i student master akademskih studija međunarodne bezbednosti na Univerzitetu u Ljubljani, mladi istraživač i član eDiplomatija tima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *